Navedeni tekst je kolaž prikupljenih podataka sa oficijelnih sajtova zemalja regiona ZB i šire. Članci koji su korišćeni prikazuju objektivno i realno stanje stvari na ZB u smislu pridruživanja EU. Cilj teksta je komparativna anlaliza situacije i nivoa do sada postignutog uspeha zemalja Zapadnog Balkana u odnosu na evropski put Crne Gore. Koje su oblasni na koje treba obratiti pažnju, a koje su prilično napredovale tokom poslednjih godina su opšta mesta sa kojima javnost treba da bude dobro upoznata.
EK i proširenje
Evropska komisija navodi da su pravosuđe, korupcija, borba protiv organizovanog kriminala i pitanje osnovnih prava najveći izazovi za zemlje Zapadnog Balkana. Reforma pravosuđa i javne uprave, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala i ostvarivanje osnovnih prava ključne su oblasti na koje zemlje Zapadnog balkana moraju da se usredsrede da bi napredovale na putu pridruživanja EU, kako se navodi u dokumentu Evropske komisije koji se tiče proširenja. Zemlje koje žele da pristupe EU već u ranoj fazi bi trebalo da uspostave i unapređuju „odgovarajuće funkcionisanje ključnih institucija za vladavinu prava i demokratsko upravljanje”, od nacionalnih parlamenata preko vlade i pravosudnog sistema do policijskih i drugih službi, navodi se u sažetku „Strategije proširivanja i glavnih izazova 2012–2013”. Većina zemalja u procesu pridruživanja suočava se sa više ključnih izazova u oblasti pravosuđa, korupcije, borbe protiv organizovanog kriminala, reforme javne uprave i osnovnim pravima, navodi se u dokumentu, i podseća se da će se upravo od tih oblasti, obuhvaćenih poglavljima 23 i 24, krenuti u pregovorima o članstvu.
Izazovi se, pre svega, odnose na uspostavljanje procedura imenovanja visokih službenika pravosuđa, uspostavljanje ravnoteže između nezavisnosti pravosuđa i odgovornosti, uključujući rešavanje pitanja imuniteta pravosudnih zvaničnika i smanjenje broja zaostalih predmeta. Jedan od ključnih izazova je i primena sudskih odluka, navodi se u dokumentu i ocenjuje da je, osim institucionalnih i administrativnih reformi, potrebno promeniti i kulturu u sistemu pravosuđa kako bi se razvila svest o službi u korist građana. Pitanje korupcije je i dalje rašireno u većini zemalja koje se pridružuju EU, a ta pojava ugrožava vladavinu prava, negativno se odražava na poslovno okruženje i nacionalne budžete i utiče na svakodnevni život građana u oblastima poput zdravstva i obrazovanja.
„Zemlje moraju da uspostave jake okvire za prevenciju korupcije, posebno kada je reč o javnosti rada javnih tela i korišćenja javnih fondova”, navodi se u dokumentu.
U mnogim zemljama su potrebni dodatni napori u pogledu uređenja pitanja finansiranja političkih stranaka i izbornih kampanja, rešavanja sukoba interesa, javnosti javnih nabavki i pristupa informacijama. Reforma javne uprave je jedan od prioriteta i one zemlje koje su u procesu pridruživanja moraju da povećaju napore kako bi poboljšali javnu administraciju na svim nivoima. Kako se navodi u sažetku strategije proširenja, građanska, politička, socijalna i ekonomska prava kao i prava manjina ključna su pitanja u većini zemalja u procesu pridruživanja. Osnovna prava su garantovana zakonom ali i dalje postoje problemi u primeni zakona, a u nekim slučajevima zakonodavstvo samo po sebi ima nedostatke, navodi se u dokumentu i kao primer daje se regulativa za suzbijanje diskriminacije. Takođe, institucije poput zaštitnika građana moraju da se osnaže, kao i policija i druge službe koje se bave zločinima iz mržnje i nasiljem zasnovanom na rodnoj pripadnosti.
EU, ZB i CG
Tokom prethodne decenije, odnos između EU i Zapadnog Balkana se razvio u novom pravcu sa otvaranjem perspektiva članstva u EU za sve zemlje u regionu ZB. Evropska unija je preuzela vodeću ulogu u pružanju finansijske pomoći za unapređenje demokratizacije i ekonomskog razvoja i da podrži pretpristupno prilagođavanje. Albanija, Hrvatska i Makedonija su među prvima započele sa reformama i preduzele odlučne korake u pravcu institucionalnog prilagođavanja u skladu sa zahtevima procesa pridruživanja, dok su među poslednjima BiH i Srbija, koje još uvek oklevaju u uvođenju reformi. Crna Gora je, međutim, napravila brz napredak ka integraciji EU od proglašenja nezavisnosti 2006. godine. Crna Gora je na dobrom putu kada su u pitanju evroatlantske integracije. Stalni predstavnici Hrvatske, Slovenije, Slovačke i Luksemburga pri Severnoatlantskom savetu pohvalili su dosadašnji napredak koji je Crna Gora postigla na putu ka NATO-u i ukazali na značaj napora koje Crna Gora ulaže u reformu sektora odbrane. Crna Gora je počela pregovore o pristupanju EU sa perspektivom završetka od 8-12 godina u zavisnosti od sadržaja i tempa prilagođavanja pravnim tekovinama EU1. Ovakav scenario bi važio za redovne okolnosti, ali kao ni ostale države ovih zapadno-balkanskih prostora ni Crna Gora nije u potpunosti „redovan“ slučaj kakav je to na primer kandidat Island i sl. Brojni su razlozi za pomenuti neredovan slučaj koji sa jedne strane proizilaze iz istorijsko-političkih okolnosti, a sa druge iz objektivno uslovljenog pomeranja granica prilagođavanja pravnim tekovinama zbog njihovih promena povodom procesa unutrašnjih integracija EU, ali i samog dinamičkog razvoja u EU koji sa tekućom krizom u evrozoni dobija delikatne okvire i manje izvesne determinante.
Crna Gora, kao jedna od naslednica bivše SFRJ, nosi u miraz sve one istorijsko-političke terete koje su u većoj ili manjoj meri nosile i nose i druge naslednice. Ukupno gledajući proizilazi važan paket izazova u daljim procesima evrointegracija Crne Gore u kome centralno mesto ima obim i sadržaj društvenih promena na linijama izgradnje demokratskog političkog sistema, pravne države i ambijenta pune vladavine prava. S druge strane, Crna Gora se na nalazi na 45-om mestu na Forbsovoj listi zemalja najboljih za poslovanje, što je prilično dobro rangiranje. Veoma je privlačna za direktne strane investicije naročito na planu turizma. Najnovija studija sačinjena na osnovu ovogodišnjeg Indeksa ljudskog razvoja koji objavljuji Razvojnog programa UN-a govori kako kontinuirani ekonomski rast i povećanje nacionalnog dohotka ne znače automatski i dinamičan razvoj socijalnih indikatora. Taj indeks meri razne aspekte života kako bi omogućio da se potpunije sagleda ljudski napredak naspram standardnih ekonomskih pokazatelja. Indeksom se ocenjuje niz kriterijuma i zemlje dobijaju ocenu od 0 do 1. Tako je na primer Turska 2012 sa ukupnih 0,722 zauzela 90-to mesto od ukupno 187 zemalja. Hrvatsku je indeks svrstao na 47. mesto a slede Crna Gora na 52, Rumunija na 56, Bugarska na 57, Srbija na 64. i Bosna i Hercegovina na 81.
Kada govorimo o procesu evropskih integracija, od sticanja nezavisnosti, Crna Gora je postigla sledeće:
-postala član Ujedinjenih Nacija (UN), OEBS-a (OSCE), Međunarodne unije za telekomunikacije (ITU), Međunarodnog komiteta Crvenog Krsta (ICRC) i drugih međunarodnih organizacija, a 2007. godine postala je član Saveta Evrope (Council of Europe);
-početkom 2007. godine usvojila Sporazum o evropskom partnerstvu (European Partnership Agreement);
-u oktobru 2007. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (Stabilization and Association Agreement – SAA);
- usvojila Nacionalni program za integracije (2008-2012. godine) koji ujedno i predstavlja nacionalni plan za usvajanje zakonodavstva Evropske Unije (Acquis Communaitaire).
Pored toga, Evropska komisija je:
- uputila je Crnoj Gori Upitnik za pristupanje EU (u julu 2009. godine);
- usvojila predlog liberalizacije viznog režima za Crnu Goru (u decembru 2009. godine);
- usvojila Mišljenje o prijemu Crne Gore u Evropsku uniju (u novembru 2010. godine);
- odobrila Crnoj Gori status zemlje kandidata (u decembru 2010. godine).
Kada su u pitanju razlozi objektivne prirode koji uslovljavaju neredovan položaj Crne Gore, a imaju izvorište u objektivnim okolnostima, oni u prvom redu proizilaze iz činjenice da Crna Gora startuje u pregovorima sa EU sa 120.000 stranica pravnih tekovina. Hrvatska, koja je pred prijemom u junu o.g. posle 7 (sedam) godina pregovaranja, je 2004 započela pregovore sa 100.000 stranica. To samo po sebi iziskuje ozbiljan dodatni napor i kvalitetnije pozicije za prilagođavanja pravnim tekovinama. Drugi značajan nepovoljan elemenat je činjenica o promeni programa pregovaranja. Do Crne Gore poglavlja 23 i 24 koja se tiču pravosuđa i osnovnih prava su se otvarala na kraju procesa pregovaranja kao kruna zaokruženog političkog sistema i dostignutog nivoa političko-pravnih standarda predmetnog kandidata. Međutim upravo zbog iskustava i činjenica vezanih za probleme u funkcionisanju političkih sistema država Zapadnog Balkana koji se ogledaju u nedostatku pravne države, nezavisnosti sudske vlasti, visokog stepena korupcije i organizovanog kriminala i sl., izvršena je od strane EU promena redosleda. Na ovo su u prvom redu uticala iskustva iz hrvatskog primera. U ovom smislu je na sceni u Crnoj Gori važan izazov, jer EU prema njoj, ali i drugim potencijalnim pregovaračima kao što je Srbija u prvom redu, insistira na „modelu Hrvatske“ gde je u kratkom roku na efektan način postignut potreban rezultat koji je omogućio pristupanje.
Kriza
EU je u značajnom previranju povodom tekuće krize u evrozoni. Prisutni su i elementi koji upućuju na izmene Lisabonskog ugovora, odnosno baznih ugovornih odnosa na kojima počiva EU, što ukazuje na dubinu krize. Konkretno na sceni su procesi sa više brzina: evrozona i članice izvan nje2 koje nisu spremne da `trpe štete evrozone` (V.Britanija i dr.); tvrdo jezgro evrozone na čelu sa Nemačkom koje se zalaže za fiskalnu uniju i dodatna odricanja članica od suvereniteta sa elementima federalizacije EU; članice evrozone u krizi (jug EU) na čelu sa Španijom i Italijom koje su za viši stepen solidarnosti u funkciji rešavanja njihovih kriza. Ovi procesi uslovljavaju i poseban politički ambijent u kome se pregovara koji je po kriterijima znatno oštriji i u pogledu ishoda neizvesniji upravo zbog same činjenice o neizvesnosti ishoda krize i višebrzinskih procesa u EU. Kriza u EU sa druge strane značajno podstiče evroskepticizam koji uzima ozbiljnog maha u EU i van nje. Borba protiv toga na unutrašnjem planu predstavlja već ozbiljan problem za niz članica3 i političkih struktura u EU. Rezultat pojačanog evroskepticizma i same krize je tzv. „zamor“ od proširenja, dakle i prijema novih članica. Značajna većina u EU, počev od vodeće stranke u Nemačkoj CDU, glasno govori da posle Hrvatske nastaje duža pauza u prijemu. Tome doprinose i krajnje negativna iskustva sa politički isforsiranim prijemom Rumunije i Bugarske koji sada proizvode negativna dejstva i suprotne efekte (nedograđenost političkih sistema, loše i nekonkurentne ekonomije, visoka korupcija i organizovani kriminal, problemi migracija, itd.), što najbolje potvrđuje najnoviji veto na njihov prijem u Šengenski sistem.
Proširenje EU
Pre svega, postoji bojazan da EU rizikuje sopstvenu institucionalnu blokadu budući da je konfiguracija Unije prvobitno osmišljena za šest članica. Međutim, ovaj strah se pokazao neosnovanim jer EU i dalje funkcioniše i uprkos tvrdnjama evroskeptika, njen modus operandi se nije ugrozio proširenjem na Istok. Briselska aparatura se konstantno adaptira izazovima proširenja, što dokazuje i stupanje na snagu Lisabonskog ugovora, čije inovacije su doduše mogle biti korenitije i opsežnije.
Rasprostranjena je strepnja od industrijske dislokacije i migracije stanovništva zbog razlika u ekonomskoj situaciji starih i novih članica. Međutim, kako se navodi u članku “Proširenje EU-strahovi i izazovi”, što se migracije tiče, podseća se da većina EU imigranata uopšte ne dolazi sa Starog kontinenta već iz delova Azije i Afrike, te da se ta tema (a ne problem!) ne sme dovoditi u vezu sa proširenjem na ZB ili Istočnu Evropu. Što se premeštanja industrije tiče, obično se radi o prelasku u susednu zemlju radi jeftinijih troškova, ali ni to nije direktno vezano za ujedinjenje Evrope. Primer koji se navodi je italijanski Fiat koji je već u Srbiji iako članstvo Beograda u EU nije u vidokrugu. Ovoj listi strahova, kako se navodi u članku, može se još i dodati populistička demagogija o plaćanju bogatih i odgovornih za siromašne i neodgovorne. Drugim rečima postavlja se pitanje, zašto bi jedna disciplinovana i bogata Nemačka (ili Britanija) plaćala za detinjasto ponašanje jedne Grčke ili Španije?
Međutim zaključak je da se samim postavljanjem ovog pitanja ubija srž evropske ideje o ujedinjenju, a to je solidarnost evropskih naroda. Bez međusobnog pomaganja, Evropa gubi svaku perspektivu o mirnoj i prosperitetnoj budućnosti. Disciplinovanje „južnjaka“ i „istočnjaka“ je naravno neophodno, striktna primena EU pravila su nužna, ali je i duh solidarnosti jednako važan, zaključuje se u tekstu.
Zapadni Balkan i Crna Gora
Pomenuti strahovi pak i nisu u velikoj meri primenjivi na ZB. Zvaničnici EK mišljenja su da ovaj region ne predstavlja ekonomsko-demografski izazov za EU, već da se radi o izuzetno negativnoj percepciji rasprostranjene korupcije i kriminala, te tolerisanju istog među lokalnim stanovništvom, dok recimo razumevanja za poštovanje ljudskih prava nema u dovoljnoj meri. Špekulacije o tome da li će EU individualno ocenjivati progres svake zemlje ili će se pristupiti principu paketa zemalja jedna su od dominantnih tema u medijima i u političkim krugovima EU i regiona ZB. Poučena negativnim iskustvom od prethodnih proširenja prilikom kojih je uvezla granične sporove (npr. Kipar), EU neće dozvoliti da nerešeno teritorijalno pitanje Prištine i Beograda postane deo briselske glavobolje. Pitanje koje je važno za Podgoricu u ovom trenutku je sledeće: da li će Crna Gora, nakon što se izborila za obnovu nezavisnosti, postati talac kosovsko-srpskog problema, te bosanske zagonetke o ustavnom uređenju? Iako je takav ishod moguć i nesumnjivo nepravedan, ono što je značajnije za građane Crne Gore jeste temeljno reformisanje sistema i puna demokratizacija društva.
Sanja Babić je politikološkinja i saradnica Instituta za javnu politiku.
U tekstu korišćeni podaci sa sledećih sajtova:
