GAVRILO PRINCIP NIJE MARSOVAC
Razgovarala: Edina Kamenica
Na upravo završenoj Međunarodnoj konferenciji "Mjesto Prvog svjetskog rata u evropskoj historiji", čiji je domaćin bio Institut za istoriju Sarajevo, potpomognut od nekoliko srodnih institucija iz Evrope, veliko zanimanje je iskazano za dolazak dr. Nikole Samardžica, redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, Odsjek istorije. Nažalost, to interesovanje nije vladalo zbog njegovih brojnih knjiga i studija, nego zbog toga što je bio jedan od rijetkih učesnika konferencije iz Srbije. Samardžić je za govornicom izrazio žalost što nije bilo vise njegovih kolega. Na koga je mislio, pitali smo prvo prof. Samardžića
- Na odsutne kolege iz Srbije, budući da je Srbija bila važan činilac događaja o kojima se govorilo na ovoj konferenciji, koju je pratio medijski linč, od ideje da se održi, pa sve do danas . To su podsticale i neke moje kolege iz Srbije, smatrajući da je to njihova šansa da se istaknu domaćem javnom mnjenju na način na koji oni doživljavaju Srbiju danas. Oni Srbiju danas vide kao Srbiju 1914, a uopšte govoreći, neprijatno je kada vas deo javnosti primorava da živite u 1914. a ovo je 2014.
Životno iskustvo
Drugo je odsustvo sposobnosti naše javnosti i naučnika da učestvuju u savremenom procesu koji je važan i koji nameće određene etičke obaveze, a to je i proces suočavanja s nedavnom prošlošću i uspostavljanje bliskih i prijateljskih veza s bivšim jugoslovenskim narodima i brisanje svih granica koje postoje među nama. Smisao konferencije je da podstakne naučnike i javnost, pa i naučnike i javnost Bosne i Srbije da ponude nove interpretacije, ne samo nove činjenice.
- Jeste li ih Vi ovdje čuli?
- Tumačenje prošlosti podrazumeva i određeno životno iskustvo, i mislim da će se i u tom smislu otkriti određene važne razlike u samim interpretacijama.
- Očito je da ne želite posebno komentarisati otpore nuđenju novih interpretacija uopće?
- I ti otpori potiču delimično iz BiH, nisu originalno vezani za srpsku nauku ili kulturu. Mislim sada na urednicu dnevnih novina koja je došla odavde i koja provodi politiku s početka 90-ih godina (Ljiljana Smajlović, glodur Politike,op.a). S druge strane, morate razumeti nervozu u Srbiji koja je nastupila ovih dana, jer uvek postoji mogućnost da nas zbog događaja iz 90-ih optuže za odgovornost za početak Prvog svetskog rata. A taj rat je počeo napadom AustroUgarske na Srbiju, izazvan je Sarajevskim atentatom. Dobro, možda ovo nije suviše srećan događaj za srpsku javnost, nauku ili kulturu, to jest možda pojedinci i institucije nisu bili u stanju da prihvate kompleksnost našeg sećanja na stogodišnjicu atentata, iako danas Srbija, Bosna, Austrija nisu iste države, ista društva kao pre sto godina. Uostalom, Prvi svetski rat nije završio samo uništenjem Austro-Ugarske, završio je i nestankom Srbije , nestankom Crne Gore, nastale su nove države, pokrenute su nove integracije, i to iskustvo nam je danas veoma dragoceno, a zaboravljamo ga u svetlosti atentata, koji je minoran događaj za nas, kao isti narod ili najbliži narod. Nažalost, spremni smo da naše odnose posmatramo poslednjih godina isključivo, ili gotovo isključivo, u svetlosti sukoba, mada ima i procesa koji su veoma ohrabrujući u ovom smislu.
- Vas s Prvim svjetskim ratom vežu bitne činjenice?
- To sećanje je vrlo kompleksno, kao i svako drugo. Napomenuo sam da je moj deda s dvojicom braće otišao kao dobrovoljac u Srbiju, upravo odavde iz Sarajeva. Nije tu rođen, ali je veliki deo života proveo u Sarajevu, imao je i svoju fabriku. Ja tačno ne znam gde, malo je sećanja ostalo i u porodici, a proizvodila je kape, šešire. I, eto, jedini predmet koji mi je od deda ostao jeste jedna pepeljara sa likom Franje Josifa, protiv kojeg se on zapravo borio u Prvom svetskom ratu, kada je i njegov brat poginuo. Zato govorim o tom sećanju i o tom iskustvu kao o veoma kompleksnom i zato nijedan proces iz tog vremena ne bi trebalo posmatrati jednostrano, ili linearno, budući da I nas sve sa ovog područja, kao nacije, pripadnike istog naroda, vezuju mnogostruke veze.
- Ne mogu da Vas ne upitam o tome kako gledate na Gavrila Principa?
- Pokušajte u ovoj konkretnoj sredini, koja je u fokusu stogodišnjice atentata, da posmatrate BiH kao međunarodni subjekt, definisan Karlovačkim mirom 1699, a Gavrila Principa kao nekoga ko je rođen na teritoriji tog subjekta. BiH je, što je vrlo zanimljivo, relativno rano ušla u dokumente međunarodnog prava kao teritorija koja je imala određenu važnu regionalnu ulogu. Krajem 17. veka je to bila zaštita dubrovačke teritorije od Mletačke republike. Shodno tome, ne možete posmatrati Gavrila Principa kao marsovca. On nije bio ni Srbijanac, rođen je u BiH. S druge strane pitanje nacionalnog i političkog opredeljenja ne možete gledati iz današnje perspektive. Mnogi Srbi nisu bili svesni da su Srbi, a Bošnjaci su se osećali kao Srbi ili kao Jugosloveni ili kao Hrvati.
- Nekada nisu ni imali drugog izbora..
- Recimo, Hamdija Kreševljaković, koji je jedan od najvažnijih Bošnjaka u vašoj kulturnoj istoriji, izjašnjavao se kao Hrvat. Dugo je vremena prošlo, ovih sto godina je najbogatije vreme u ljudskoj istoriji, toliko ispunjeno događajima i mogućnostima njihove interpretacije I sećanja.
- Kako Vi, dakle, gledate na Principa?
- Svako ima pravo na svoju interpretaciju, ali ja sam ponudio jednu koja će vašim čitaocima da bude bliskija i o kojoj bi oni mogli da razmišljaju o Principu kao o jednom lokalnom mladiću koji je sam postao žrtva veoma kompleksnih međunarodnih odnosa, dakle, ne samo lokalne srpske politike. Ja sam na konferenciji govorio o procesima u međunarodnim odnosima koji su se vremenom zaoštravali usled pojave novih država, poput Italije, Nemačke, Srbije, Crne Gore, Bugarske i Rumunije, a u kontekstu odnosa Srbije, Bosne i Austro-Ugarske, o promeni srpske politike i o ulozi Francuske i Rusije koje su huškale Srbiju protiv Bosne i Austro-Ugarske, na isti način na koji danas Rusija i Francuska huškaju Srbiju protiv bivših jugoslovenskih suseda, pa i protiv EU. Iako je Francuska članica EU, budite sigurni da svako ko danas vodi antievropsku politiku u Srbiji ima podršku i francuske i ruske diplomatije. Ukoliko postoje sličnosti u odnosu na vreme od prije sto godina, ta sličnost je zaista zapanjujuća.
Terorista ili ubica
Kao istoričar, uvek uzimam u obzir i postojeće interpretacije svakog događaja, a koje u međuvremenu i same postaju istorija. I danas se osećaju određene suprotnosti, isključivo kao posledica istorijske inercije ili nekih prirodnih interesa, tako da će Nemci ili Austrijanci i dalje nazivati Principa teroristom, iako nije ništa manje važno i snažno nazvati ga ubicom. A analize i interpretacije nas takođe dovode do veoma zanimljivih uvida, ne samo u te događaje nego i u veoma duboke posledice tog čina.
- Koja je, prema Vama, najraširenija zabluda o Velikom ratu? Da li je to, možda, priča o tajnim društvima i njihovim “sponzorima”?
- Možda ste već i sami ponudili odgovore, ali najozbiljnije predrasude koje se tiču svih nas su one koje potiču iz odnosa uspostavljenih u poslednjih nekoliko decenija, a koje nemaju, ipak, suviše veze sa stanjem koje je prethodilo Sarajevskom atentatu. Mislim na poremećaj međunacionalnih odnosa u bivšoj Jugoslaviji, kojima se manipuliše sa strane, i u tim manipulacijama učestvuju pojedinci i institucije iz inostranstva. Konkretno mislim i na to da su aktuelne manipulacije interpretacijama i sećanjima vezanim za Sarajevski atentat jedna prilično mizerna refleksija i potvrda nesposobnosti određenih političkih i intelektualnih krugova, i u Rusiji i u Francuskoj ili Nemačkoj, da prevaziđu sopstvene loše osobine.
- Na konferenciji je pitano jesmo li bliže pomirenju ako više znamo?
- Mi o Prvom svetskom ratu znamo dovoljno decenijama unazad. Jedna od ključnih studija o njemu je studija Vladimira Dedijera i, molim vas, nemojte nasedati manipulacijama istoričara da su od tog vremena, od četrdeset i neke prošlog stoleća, otkrili nešto naročito značajno o ratu. Nove činjenice do kojih smo došli u poslednjih nekoliko godina neće naročito promeniti interpretaciju ovog događaja, a što se tiče Principa, pa i Mustafe Golubića, koji je takođe spomenut…oni su zalutali u tokove jedne istorije koja je i njih same uništila.
- Pomenuli ste ohrabrujuće procese u odnosima između naše dvije zemlje..
- Mislio sam (smije se, op.a) na moj dolazak na ovu konferenciju.
