Među prvim nezaobilaznim pretpostavkama ustrojavanja uspešne savremene države, održive privrede i uređenog društva u pravilu naznačuje se potreba utvrđivanja i ostvarivanja višedimenzionalne realne i održive razvojne strategije. U fokusu takvog kompleksnog poduhvata centralnu poziciju zauzima etabliranje fundamentalnih sistemskih instituta i institucija što nedvosmisleno pretpostavlja racionalnu i konsenzualnu političku konsolidovanost. Međutim, uspostavljanje kvalitetnog institucionalnog sistema i podržavajućeg vrednosnog sistema, za mnoga savremena tranziciono (dez)orijentisana i posustala društva, poprimilo je opterećenje sizifovskog poduhvata. Iz takvog socijetalno ambivalentnog stanja rezultirale su kontroverzne političke manifestacije – neobuzdani politički larpurlartizam, učestalo prepuštanje simuliranom aktivizmu, pomirljivost sa protivurečnim i (ne)očekivanim ishodima, očuvanje pat pozicije između ne-znanja (nedovoljne i/ili neprikladne kompetentnosti i ograničenih iskustava) i znanja (visoke stručnosti, ekspertnosti i iskustvenosti). Bez kompetentnih karijernih državnih činovnika ali i obrazovanih izbornih lica nemoguća je funkcionalna stabilizacija ključnih institucija sistema, odnosno kreiranje i ostvarivanje razvojnih ciljeva države, privrede i društva.
Racionalna politizovanost u uređenim i uspešnim državama i društvima, kako na strani institucija sistema i njihovih protagonista, tako i na strani građana, poželjeno je, očekivano i afirmativno stanje. S jedne strane, to je nastojanje da se uspostavi konzistentno političko delanje kompetentnog vođstva, sa visokim kapacitetima znanja i odgovornosti za upravljanje javnim poslovima, ali i osposobljenosti građana da razumeju kontekstualnost javnih poslova i brojnih izazova sa kojima se nose prosperitetne države, kao i one koje streme takvoj perspektivi, s druge strane. Međutim, u neuređenim i neuspešnim društvima sveopšta i difuzna politizacija ne “preliva” se samo na sve strukture vlasti već i na sve ostale sfere javnog, privrednog i društvenog života, pod uprošćenim geslom “sve je politika”. U takvim društvima zajednički imenitelj je apsurdna, površna i prizemna ispolitizovanost gotovo svih javnih sfera i aktera, posredstvom nedovoljno pouzdanih poluga vlasti, moći i autoriteta – u prvom planu - političkih stranaka, njihovih rentijera i simpatizera, uz zdušnu marketinšku podršku instrumentalizovanih masmedija, koji podržavaju i održavaju ovu pogubnu agoniju. Drugim rečima, potreba za doslednom departizacijom i higijeniziranom depolitizacijom je vapaj za potrebom izbavljenja iz degenerisane partokratije i plutokratije koja se prelila, ne u neke, nego u gotovo sve sfere i pore države, privrede i društva.
Društvo, koje se svojevremeno, iz dobrih razloga, rastalo sa jednopartijskim sistemom i opredelilo za stranačku pluralizaciju, postepeno i iracionalno uplovljavalo je u karikaturalno “metastaziranje” partijskih “ekspozitura” koje su najpre počeli da otvaraju “političari” razočarani svojim stranačkim saborcima ili prikraćenim ambicijama, a potom i novopridošli “entuzijasti” koji su shvatili da se time mogu izbaviti iz anonimnosti i od toga eventualno čak i preživljavati. Otuda birači, oni politički zaintrigiraniji, imaju problem sa izborom partijskog situiranja i odgovorom na smisleno pitanje da li je veća partijska ponuda bolja od manje. Za njih naravno ostaje i velika, gotovo potpuna nepoznanica aposteriornih, postizbornih koalicionih kombinatorika, s obzirom da su u pravilu, stranačke vrhuške nepredvidljive u lukrativnim, grupnim i individualnim prebegličkim avanturizmima. Omamljivim izazovima partijskom svrstavanju “odoleli” su uglavnom oni koji u javnom životu imaju druge prioritete i ambicije, koji imaju dovoljno znanja, imetka i iskustva da se klone ovakvih nesuvislih i neisplativih avanturizama, ali i ona apatična i apolitična, bezvoljna “trećina” koja samoskriveno živi u tami svoje duboke bede, opšte degradiranosti i višestrukih bezizlaznosti.
Kao epilog ovakvog stanja nameće se neodložna potreba promene političke klime, ambijenta, svesti i prioriteta zbog kojih se ulazi i zbog kojih se izlazi iz “političkog rodea”, institucionalno podeljene, ali personalno, stranački nepodeljene vlasti. Za promenu ovog stanja, preobražaj sistema i procesa (sa)odlučivanja, komplementarnih borbi i saradnji političkih aktera potrebno je nekoliko nezaobilaznih preduslova. Prvo, da se preko objektivnih pokazatelja prepoznaju i javnosti predoče izlazne solucije za prevazilaženje ovog besperspektivnog politikantskog mešetarenja. Drugo, da se preseku abnormalni putevi i stranputice regrutovanja nekompetentnih kadrova i dosledno destimulišu “partijske skitnice”, te definitivno odustane od njihovog udomljavanja u javnim preduzećima i korporacijama. Treće, neophodno je formiranje kvalitetne, specijalizovane visoko-obrazovne institucije za edukaciju karijernih državnih činovnika. Četvrto, neizostavno je potrebno obavezno sporadično doškolovanje takvih kadrova, kako bi se s jedne strane, očuvala motivaciona energija za dograđivanjem njihovih kompetencija, a sa druge, sprečilo njihovo profesionalno zaostajanje i posrnuće. Peto, promena stimulacionih sistema nagrađivanja i drugih podsticajnih mera, za one koji imaju intelektualnih kapaciteta i ambicija da se bave najodgovornijim poslovima u državnoj/javnoj administraciji. Šesto, objektivizirati nadzorne i kontrolne evaluacione mehanizme za praćenje kako rezultata javno-upravnih institucija tako i grupnih i individualnih postignuća, koja bi bila nezaobilazni osnov njihovih budućih profesionalnih promocija.
Da rezimiramo, bez velikog preokreta u delom pomenutih sektora i zona, nema ozbiljnijih preduslova da se formira kompetentna, delotvorna i etična administracija, koja bi bila društveno respektabilna, poštovana od svojih građana i uvažavana od međunarodnih aktera.
~~~
Prof. dr Mijat Damjanović, koordinator Sektora za javnu upravu Instituta za javnu politiku