Temu razumevanja da je zaštita životne sredine neophodan „začin“ u svim projektima infrastrukture, saobraćaja, energetike, turizma, poljoprivrede, industrije i dr., kandidujem kao pokazatelja da li je neka zemlja razvijena ili nerazvijena.
Istovremeno, to je pokazatelj koliko smo međugeneracijski solidarni i koliko mislimo o budućnosti, a ne samo o sebičnom zadovoljenju trenutnih potreba po paroli „baš me briga šta će biti kada mene više ne bude".
U razvijenim zemljama smatra se normalnim i neophodnim da su kriterijumi zaštite životne sredine (svih njenih segmenata ‒ vazduha, vode, zemljišta, biljnog i životinjskog sveta) uključeni u sve dozvole i projekte i da nije moguće drugačije.
U zemljama u razvoju, osobe koje se bave zaštitom životne sredine, poput neke „ekološke avangarde", bore se da životna sredina bude uključena u sve ostale sektorske politike i da se ne zaobiđe ni u jednom postupku dobijanja dozvole, odobravanja i izvođenja projekata, poslova i strategija. Dakle, u zemljama u razvoju se stalno i glasno mora ponavljati da se u sve delatnosti mora dodati začin „uticaj na životnu sredinu" - on je za održivost neophodan. Treba imati u vidu da je naknadno dodavanje tog „začina" uvek teži recept, koji na kraju ispadne mnogo skuplji, i po materijalnim i po nematerijalnim pokazateljima.
Sjedinjene Države se, sasvim trenutno, mogu svrstati u izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Različiti zvanični dokumenti na nivou UN i EU u poslednjim godinama ne sadrže uvek doslovno pominjanje zaštite životne sredine zbog toga što se ono podrazumeva unutar svih navedenih pojmova. Ponekad se i komparativne analize situacije u razvijenim državama i onima u razvoju svode na poređenje „baba" i „žaba" (jedne podrazumevaju zaštitu životne sredine a druge ne). Tako se, na primer, nekim učesnicima Foruma civilnog društva (koji je nedavno održan u Trstu u okviru Berlinskog procesa za Zapadni Balkan) čini da se u završnim dokumentima ne pominje dovoljno životna sredina (iako je bila značajan predmet diskusije) - to je zato što se ona podrazumeva. U dokumentima Evropske unije podrazumeva se da je obuhvaćena i zaštita životne sredine, čak i kada bukvalno nije navedena - tako treba čitati i razumeti. Tako treba razumeti i „Berlin plus plan" u vezi sa infrastrukturom i tehnologijom.
Za svaki infrastrukturni projekat koji podržavaju Svetska banka, Evropska unija, Evropska banka za obnovu i razvoj i druge, podrazumeva se da se analizira njihov uticaj na životnu sredinu, i u projekat se uključuju mere smanjivanja zagađivanja i monitoringa, ukoliko je to potrebno.
Treba suštinski i bez rezerve prihvatiti da „UN Agenda 2030 za održivi razvoj", usvojena 2015. godine, treba da se sprovodi u celini, a ne selektivno; sistematična primena principa „zagađivač plaća" jeste kritična tačka razumevanja ove teme, kao pokazatelja da li je neka zemlja razvijena.
Na kraju, „uticaji klimatskih promena" se sada bore za svoje mesto i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju (da budu isto nezaobilazan „začin" razvojnih, održivih projekata) - i zato se o klimatskim promenama sada češće na globalnom nivou govori nego o zaštiti životne sredine.
Bez ovih „začina" se više ne može, bez obzira na to što neki i negde i dalje odbijaju da to prihvate kao činjenicu. Načini korišćenja tih „začina" (zaštita životne sredine i smanjenje uticaja na klimatske promene) mogu biti i okvirni pokazatelj kada će naša zemlja biti potpuno spremna za „zemlju članicu Evropske unije".
~~~
Članak je objavljen na Sajtu RTS-a, 5.8.2017.